У оквиру пројекта Школе плус подржаног од стране Министарства кутуре Републике Србије под називом “Дугмеџије – спој традиције са примењеном уметношћу” реализују се радионице на којима су учесници сазнали неке нове информације о развоју овог традиционалног заната.
Прва дугмад била су од камена, костију, дрвета и ћилибара. Касније су их правили од разних метала, минерала, полудрагог и драгог камења, рога, седефа, слоноваче, стакла, бакелита, текстила... а од средине прошлог века преовлађују пластична. У почетку су била украс, да би сад поново стекла ту намену у високој моди.
Шта је то: мало, пластично, округло, јефтино, али кад се изгуби – а има ту навику – уме да направи велике непријатности. Наравно, дугме. Ова ситна и неприметна стварчица у гардероби, на коју такорећи више и не обраћамо пажњу (осим кад испадне и некуда се затури) у средњем веку била је права драгоценост – дугмиће од племенитих метала и драгог камења, причвршћене на врх хаљине или панталона, носили су углавном богати племићи и аристократе и остављали у наследство потомцима.
